Početak kampanje obeležen populizmom
Prvu sedmicu kampanje za predsedničke izbore u Srbiji, u okviru tema kojima su se kandidati bavili, obeležile su u najvećoj meri procesne i proceduralne aktivnosti: skupljanje potpisa, overa, problemi u vezi angažovanja notara, poziv biračima da u što većem broju izađu na izbore.
Kritika „drugih“ učesnika prisutna je kod svih kandidata, s tim da se u tom pogledu izdvaja Aleksandar Vučić, i to u prilozima kada ga mediji predstavljaju kao predsedničkog kandidata. Pogodnost dvojne uloge koju ima (premijer i učesnik izbora) Aleksandar Vučić koristi i u jasno podeljenom izboru tema kojima se bavi, shodno ulozi koju obavlja. Pored kritike drugih kandidata, teme kandidata Vučića su stabilnost Srbije, bolja budućnost i napredak. Značajan broj, uslovno rečeno, tema koje su vezane za predsedničkog kandidata Vučića su panegirici od strane drugih političkih aktera, prevashodno koalicionih partnera.
U medijskom predstavljanju premijera Vučića svakodnevno su prisutne ekonomske teme, i to u kontekstu daljeg razvoja i investicija, odnosno nadovezivanja na temelje iz proteklih pet godina. Tema koja je uz „rame“ privredi je pitanje rešavanja odnosa sa Kosovom. Kompatibilnost premijerske i kandidatske Vučićeve uloge ogleda se u temi stabilnost regiona (premijerska), koja je pandan navedenoj stabilnosti Srbije (kandidatska). Utisku da su teme za dve Vučićeve uloge u izbornoj kampanji srazmerno jasno podeljene doprinosi i primetno mali broj medijskog pojavljivanja ministara u Vladi.
Dvojnost uloge omogućava i više medijskog vremena za predstavljanje, mada je ta nesrazmera drastična i u svakom slučaju dovodi ostale kandidate u medijski neravnopravan položaj.
Najviše kritike od strane drugih kandidata „trpe“ Saša Janković i Vuk Jeremić. Zajednička tema koju ponaosob predstavljaju, a sa kojom navode da će se baviti ako budu izabrani, su problemi starih i penzionera. Naklonost birača Vuk Jeremić nastoji da pridobije kritikom Vlade i ukazivanjem na njene loše poteze, dok je kod Saše Jankovića vraćanje poverenja i izgradnja institucija preduslov za oporavak Srbije.
Vojislav Šešelj bi se kao predsednik bavio okretanjem Rusiji i odustajanjem od evropskih integracija. Slične aktivnosti navodi i Boško Obradović kada govori o evropskim integracijama, ali valja naglasiti da se on u svom obraćanju jedini posvetio i temama vezanim za poljoprivredu i selo.
Tematska struktura je veoma skučena, i u ovom trenutku su poruke upućene svim glasačima bez jasnog targetiranja biračkog tela. Bez obzira što su ovlašćenja predsednika u kontekstu izvršne vlasti vrlo limitirana, značajno je sagledati koje teme dominiraju. One predstavljaju probleme koje kandidati percipiraju kao najveće za građane Srbije.
Ovakvu tematsku svedenost možemo objasniti i početkom kampanje i okupiranošću tehničkim detaljima oko skupljanja potpisa, pošto nemaju svi kandidati podršku razvijene partijske infrastrukture.
Nadamo se da će nastavak kampanje doneti veću tematsku razuđenost, koja odgovara društvenim potrebama građana Srbije, i koja u pravoj meri oslikava sve probleme sa kojima se Srbija suočava.
Iako se rezultati odnose na prvu četvrtinu izborne kampanje za predsednika Srbije, petogodišnji monitoring izbornih kampanja u Srbiji daje argumentaciju za hipotezu o postojanju industrije populizma. Posednici ove industrije su dezideologizovane i korupcijom prožete političke partije, koje uz pomoć kontrolisanih marketinške agencija i agencija za istraživanja javnog mnjenja prvo identifikuju nezadovoljstva i strahova, a potom prave kampanje, koje nezadovljstvo i strahove pretvaraju u glasove partijih kandidata
Kampanje imaju za cilj da kandidata predstave kao otelotvorenje starozavetnog boga pravde iz istoimene himne Srbije ili simboličnog stečanog upravnika koji svojom sveprisutnošću spasava od propasti društvo koje je institucionalno dezorganizovano i anomično na nivou građana. Cilj industrije populizma je da proizvede strah i strepnju, ali i rešenje za to, veru u bolju budućnost koja „dolazi sa izborom novog predsedničkog kandidata, makar to po Ustavu i zakonu o predsedniku Srbije ne bilo u njegovoj nadležnosti.
Neophodni elementi industrije populizma su od vlasti i kapitala kontrolisani mediji spremni da promovisu predsedničkog kandidata, ali i da njegove protivnike i kritičare da etiketiraju ili im sude bez suda. Analitičari koji autoritetom svoje struke opdavdaju i objašnjavaju značaj i korist obećanja i ličnost kandidata, uz istraživače javnog mnjenja koji predviđaju ishode izbora dva meseca pre njihovih održavanja, a prećutkuvanje nalaza, o medijskoj (ne)dostunpnosti kandidata, prirodi apstinencije i neopredeljenosti glasačima činie bitan šraf u industriji populizma.
Posledica svega navedenog je da u Srbiji postoji struktura koja je kamen oko vrata mlade demokratije u Srbiji i prepreka njene suštinske transformacije u društvo vladvine prava, demokratije, slobodne proizvodnje i razmene dobara, te slobodnih građana.
