BIRODI ANALIZE: GODIŠNJICA UBISTVA ZORANA ĐINĐIĆA

 Uvod

Kao ogledni primer za medijski posredovanu kulturu sećanja poslužiće nam obeležavanje osamnaeste godišnjice ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Uz značajne varijacije, u svih šest posmatranih središnjih informativnih emisija imali smo prilog posvećen toj temi. Štaviše, na tri televizije (Happy, Prva i N1) emitovana su po dva priloga. Da je godišnjica atentata na Đinđića imala natprosečnu medijsku pažnju govori i podatak da se ona u četiri dnevnika našla i u samoj najavi.

Kvantitativni pokazatelji

Za pretpostaviti je da su godišnjici atentata na Zorana Đinđića najviše vremena posvetile one televizije (Happy, Prva, N1) koje su emitovale po dva priloga. Među njima je prednjačila TV N1, koja je za pomenutu temu ukupno izdvojila nešto više od sedam minuta. Pojedinačno najduži prilog imali smo u Telemasteru TV Happy, čije je trajanje iznosilo nešto manje od šest minuta. S druge strane, upadljivo najkraćevreme izdvojio je Pinkov Nacionalni dnevnik(38 sekundi). Da je to zanemarljivo malo govori i nalaz kako je sledeći po redu odozdo bio Dnevnik 2 RTS, gde je vreme posvećeno dotičnom događaju iznosilo približno devedeset sekundi.

U prilog zaključku da je televizija N1 srazmerno najviše pažnje posvetila godišnjici ubistva Zorana Đinđića govori i podatak da su prilozi o tome emitovani kao treći i četvrti po redu. Krajnja suprotnost tome je TV Prva, u čijim su se Vestima prilozi emitovali u drugom delu emisije, kao 28. i 29. po redu.

Tonalitet i diskurs

Sumarno, u prilozima o godišnjici ubistva Đinđića preteže (blago) pozitivan tonalitet. U onim prilozima koji su se bazirali na faktografiji, posebno kada se to odnosilo na sam čin ubistva, njegove vinovnike i pripadajuće sudske presude, preovladavao je neutralan ton. Oni prilozi koji su svojom kratkoćom pogodni zasvedenu faktografiju (TV Pink, TV Happy) lišenisu vrednosnih nijansi.

Jedan od markantnijih repera za vrednosno pozicioniranje prema političkoj zaostavštini Zorana Đinđića jeste to kako se definiše njegova premijerska uloga. Nije svejedno da li će se reći da je Đinđić bio prvi premijer posle pada Slobodana Miloševića ili da je on bio prvi demokratski predsednik Vlade Srbije[1]. Preovladala je prva, nepristrasna, odrednica, ali je bilo i emisija u kojima se Zoran Đinđić imenovao kao prvi demokratski premijer (TV N1) ili kao neko za čijeg je mandata pokrenut proces demokratizacije društva[2] (B92 i Prva). Nesumnjivo da na N1 Đinđićeva politička biografija biva predstavljena u izrazito pozitivnom ključu. Ne treba nam bolji dokaz za navedenu tvrdnju od poslednje rečenice u jednom od dva priloga na TV N1. Naime, novinarka se poziva na reči jednog građanina koji svake godine na godišnjicu ubistva posećujeĐinđićev grob, a koji kaže „poličara Đinđićevog kalibra ipak još nismo videli“.

I mimo ovoga što je navedeno, TV N1 nije štedeo u veličanju političkog portreta Zorana Đinđića. Tamo smo mogli čuti da je bio „obrazovan, dovitljiv, praktičan“, da je bio oličenje ideje napretka. Koliki se značaj pridao Đinđićevoj državničkoj ulozi na N1, svedoči i predviđanje da bi, da je ostao živ, „Srbiju već uveliko uveo u EU, institucije bi radile svoj posao, a država ne bi bila povezana sa kriminalom kao što je to slučaj danas“. Prikazan je, takođe na N1, Đinđić i kao „čovek koji je započeo najveću reformu u istoriji Srbije“. I na nekim drugim televizijama su se mogle čuti pohvalne reči, ali ni upola kao N1. Na TV Prva istaknut je presudan doprinos Zorana Đinđića za toda se promena vlasti Petog oktobra obavi mirnim putem. Na TV Prva smo mogli čuti i da je ministar Siniša Mali opisao Đinđića kao „čoveka koji je bio ispred svog vremena, vođen modernim idejama, izuzetnom energijom i snagom“.

Kada je u pitanju diskurzivni obrazac, prilozi su ili informativnog ili analitičkog karaktera. Nešto je veći broj priloga, što se može nazreti iz prethodno napisanog, koji se kreću u okviru informativnog registra. U slučaju TV N1, oba priloga su analitička, i to sa izrazito afirmativnom notom. Mimo oba priloga na TV N1, televizije Happy i Prva imali su po jedan analitički koncipiran prilog. Dok se na TV Happy afirmativna ravan priloga mogla iščitati krajnje posredno, analitički zahvat TV Prve je bio vidno naklonjeniji prema pokojnom premijeru.

Akteri

 Ko se sve od aktera pojavljivao u prilozima posvećenim godišnjici atentata na Zorana Đinđića? U većini priloga središnju funkciju imaju Đinđićevi bivši saradnici, i to iz vremena kada je bio premijer Srbije. Među njima se u više priloga pojavljuju Zoran Živković i Branislav Lečić, a na TV Prva imamo Žarka Koraća i Sinišu Nikolića, šefa Đinđićevog kabineta.Ovom nizu valja pridodati i Zorana Lutovca i mladu članicu DS, stranke na čijem čelu se nalazio i Zoran Đinđić.Kao što se moglo i očekivati, svi su oni Đinđića opisali u otvoreno pohvalnom kontekstu.

Mnogo skromniju medijsku ulogu u obeležavanju godišnjice ubistva Đinđića imali su članovi sadašnje Vlade Srbije, koji su po protokolu nezaobilazni. Po pravilu je samo pomenuto, uz propratnu sliku, da su premijerka Brnabić i ministri položili venac kod ulaza u zgradu Vlade Srbije, na mesto gde je izvršen atentat[3]. Saznali smo i da je na traci ispisano: Doktoru Zoranu Đinđiću Vlada Republike Srbije. Nešto više od krajnje redukovanog prisustva članova Vlade predstavlja,   što smo već naznačili, afirmativna izjava Siniše Malog o Đinđiću.

Mimo nabrojanih političkih aktera, u prilozima smo imali nekolicinu stručnjaka (istoričar, stručnjak za bezbednost i marketinški stručnjak) i jednog građanina, poklonika pokojnog Zorana Đinđića. Kada su u pitanju izjave pomenutih stručnjaka svi su oni, iz svog pripadajućeg ugla, poredili ondašnje i sadašnje vreme. U izjavama dvojiceod njih posredno se pojavljuje još jedan akter, predsednik Srbije Vučić, koji se stavlja u komparativni okvir sa Zoranom Đinđićem. Važno je napomenuti, nisu za takvim poređenjem posezali dotični stručnjaci sami po sebi, pošto je na taj način priloge koncipirala urednička ruka na TV Happy i TV N1.

Uskoro svim prilozima jednom se rečenicom pominju i pretpostavljeni, neznaniakteri, oni koji čine, kako se kaže, političku pozadinu atentata. U posmatranim emisijama politička pozadina nije otkrivena (Happy), još nije rasvetljena (Pink), nije istražena (RTS), do danas nije dokazana (Prva), i dalje je nepoznata (N1). Naposletku, i pokojni premijer Đinđić, kroz njegove izjave koje su puštane u prilozima, dobija neposredniju dramaturšku funkciju. Na pojedinim televizijama imamo probrane Đinđićeve izjave, o tome da treba gledati u budućnost (Prva), o nepovrativosti istorijskih nepravdi (RTS), o mreži međusobnih odgovornosti i prava (N1).

Komparativni obrazac

TV Happy povlači paralelu između (medijskog)ozloglašavanja Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića. U uvodu jednog od dva priloga, voditeljka Telemastera kaže: „Na pokojnog premijera je vođena kampanja kakva se i danas vodi protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića“. U nastavku priloga Darko Trifunović, stručnjak za bezbednost, apostrofira da je svojevremeno Đinđić na najgori mogući način ocrnjivan. To je prvenstveno, kaže Trifunović, radio Ivo Pukanić, novinar hrvatskog nedeljnika Nacional, ali su, po Trifunoviću, naručioci tih tekstova bili iz Beograda. Po njemu, organizovani kriminal, kao što je to nekada bilo u slučaju Đinđića, predstavlja neposrednu pretnju po predsednika Vučića.

U sasvim drugom kontekstu u odnosu na TV Happy, TV N1 čitav jedan prilog uobličava kroz poređenje ondašnje (Đinđić) i sadašnje (Vučić) politike. Krajnji zaključak ovog priloga glasi da su one neuporedive, i to na štetu sadašnje, Vučićeve, politike. To na najplastičniji način sažima Zoran Živković, koji kaže „Vučić je u jednom smislu gora varijanta Miloševića, a Zoran je smenio Miloševića“. Iz ugla Igora Avžnera, marketinškog stručnjaka, krupna razlika počiva u tome što je Đinđić original, a Vučić kopija. Najzad, današnjom politikom i javnošću dominiraju, kako je rečeno u prilogu N1,„ljudi i ideje protiv kojih se Đinđić ceo svoj život borio“.

Zaključak

Kada bi se posmatrali samo kvantitativni nalazi,nametnuo bi se zaključak da je godišnjica ubistva Zorana Đinđića zavredila više nego dostojnu medijsku pažnju. No, kada se raščlane diskurs i sadržaj priloga, uočavaju se krupni medijski nedostaci. Prevelika je pažnja posvećena anatomiji samog čina ubistva, njegovim vinovnicima i pripadajućim sudskim presudama. Epohalni okviri i politička biografija Đinđića na većini televizija dati su samo u naznakama. Sa medijske i društvene tačke gledišta, bespredmetno je da se osamnaesta godišnjica Đinđićevog ubistva prikaže rutinski, kroz šturu faktografiju. Kao što smo videli, bilo je i izuzetaka, priloga koji su pokušali da pruže nešto širu sliku, koji su sve to prelamali kroz lupu sadašnjosti. Koliko su informativni prilozi bili siromašni sa dubljim uvidima, toliko su i analitički prilozi neretko bili tendenciozni. Zoran Đinđić i njegova epoha su postali taoci, prilično ogoljenih, medijsko-političkih naloga savremenosti.

[1] Imamo tu još jednu varijaciju, Đinđić kao prvi premijer Srbije bez komunističke prošlosti (TV B92).

[2]Uz zapažanje da je za Đinđićevog premijerskog mandata započet proces demokratizacije društva, govori se da je i pokrenutproces korenitih ekonomskih i socijalnih reformi u Srbiji.

[3]Sugeriše novinar TV N1 da je premijerka položila venac iz protokola, dok je kolona Đinđićevih saradnika to uradila i iz poštovanja.