Slobodni mediji su hleb demokratije
Biro za društvena istraživanja već pet godina ukazuje na činjenicu da je medijska tranzicija u Srbiji došla u fazu kada se može postaviti pitanje da li u Srbiji ima medija?
Prihvatanje koncepta da su mediji, pre svega, tržišna stvar, tj. da njihova održivost zavisi od „uspeha“ na tržištu u državi upitne i niske ekonomske aktivnosti, odnosno gde mediji mogu dobiti novac iz izvora koj su visokorizično koruptivni, za posledicu ima da je većina medija izabrala da postane sredstvo promocije, zabave i propaganda, neki i odmazde. Oni koji su ostali verni funkciji medija suočeni su sa preživljavanjem, pre svega podrškom kroz strano i domaće sufinansiranje koje je nedovoljno i neizvesno.
Čak i sam proces raspodele novac na lokalnom nivou, koji je doživljen kao zamena za izostanak državnog finansiranja medija, a kojem su glavni protagonisti predstavnici novinarske profesije, nije doprineo funkcionalnoj održivosti lokalnih medija, a to znači da su glas kritičke javnosti.
Iz tog ugla, prestanak izlaženja Vranjskih novina, predstavlja dokaz tačnosti stavova koje smo iznosili, ali i potrebu da se preispita koncept u kojem su mediji dominantno tržišna stvar.
Koncept za koji se BIRODI zalaže je da su mediji, tačnije medijske potrebe i prava građana stvar od javnog interesa, te da je sufinansiranje iz javnih izvora i za javni interes polazna tačka u kreiranju budućeg strateškog i normativnog medijskog okvira.
Ovo posebno važi za nivo gradova i opština kojima preti, a to već neki sada jesu (npr. Kragujevac), da postanu gradovi-neinformisanosti.
Bez lokalnih medija koji su nosioci kritičke javnosti nema ni suštinske borbe protiv korupcije, na šta nas podseća iskustvo Niša, gde su mediji bili u prvim redovima borbe protiv korupcije.
Promenom paradigme, građanima, koji sve to finansiraju, omogućilo bi se da ostvaruju Ustavom garantovano pravo na informisanje, a ne na promociju i propagandu, koja sada dominira medijskim prostorom Srbije kada je u pitanju informativni program.
Takođe, želimo da verujemo da je postupak poreske kontrole Vranjskih plod nasumičnog odabira, a ne plod namere da se izvrši odmazda prema ovom mediju. Ovo naglasavamo, jer je najveći broj medija u ozbiljnim finansijskim problemima. Selektivnost u izboru medija koji su predmet poreske kontrole je vrsta pritiska na medije, jer se time šalje poruke da oni mediji koji obavljaju svoju funkciju mogu postati predmet kontrole, odnosno da se nekritičkim izveštavanjem i promocijom vlasti može izbeći inspekcijska kontrola.
Ovo posebno treba imati na umu ako se zna da je Vlada nekim medijima pomagala, a neke „ostavljala u životu“, a neke lokalne samouprave, što je slučaj u Kragujevcu, posle neuspešne privatizacije preuzele lokalne medije.
Slobodni mediji su hleb demokratije, a pravo građana da budu tačno, opširno, pravovremeno i relevantno je garantovano ustavom i zakonom, ali I Kodeksom novinara Srbije. To bi trebalo da imaju na um autori još jedne medijske strategije.
